Home

a badiouZa posete Alena Badjua (Alaina Badioua) Belgiji i Briselu, s njime smo, nakon njegova nastupa, razgovarali o militantnoj kritici kapitalizma, komunizmu 21. veka, socijaldemokratskim partijama, islamu, zapadnom načinu života i migrantima. Ovaj filozof tvrdi da nam je potreban novi početak.

Bleri Leši (Bleri Lleshi): Sinoć ste pomenuli nove društvene i političke alternative. Možete li nam reći nesto više o tome?
Alen Badju: Nalazimo se u svetu sve više dominiranim jednoobraznom vizijom društveno-političkog sistema u čijem središtu je kapitalizam, i, kao politička forma (koja se deklariše kao najbolja), parlamentarna demokratija. Živimo u svetu gde je ova kombinacija predstavljena kao jedini mogući i prihvatljivi put za čovečanstvo. Taj kapitalizam u kome dominiraju privatni interesi jeste politika koja se svodi na rukovođenje državom od strane rukovodilaca izabranih glasanjem. Ja to zovem kapitalo-parlamentarizam.

Moje pitanje je da li je zaista taj model jedini. Pitanje alternative je dakle globalno pitanje: možemo li da zamislimo, možemo li da želimo potpuno drugačiju organizaciju društva?

Ukoliko me pitate koja je alternativa, ja to naravno ne znam, kada bih znao ne bih propustio da vam kažem i svakako bih pravio kampanje za nju. Počev od 19. veka ta alternativa se zvala komunizam. Šta znači komunizam? U najvažnijim crtama to je društvo koje je organizovano na svim nivoima, ekonomskom, političkom, društvenom  nečim drugim nego što je privatno vlasništvo, nečim drugim u odnosu na vladavinu maksimalnog profita, društvo koje ne bi bilo ozakonjeno kapitalističkim egoizmom koji danas njime vlada. Komunizam je označavao sve to tokom izvesnog perioda. Potom je označavao nešto drugo što je bila izgradnja novog tipa države različite, kolektivističke, ali, nažalost, koja je takođe bila ekstremno brutalna i teroristička.

Predlažem da uđemo u treću etapu komunizma koja će voditi računa o svim iskustvima i koja će najaviti projekat kolektivnog društva, ali bez sveopšteg terora koji je postojao u 20. veku.

B. L. Komunizam danas kod mnogih predstavlja negativnu sliku, kako možemo to da promenimo?
A. B. Pre nego što nekome kažemo da je komunista, mora se ponovo definisati komunizam, a posle ćemo videti. Zasad je komunizam na nivou ideje. Potrebno je, dakle, preformulisati ideju komunizma, ponovo o njoj razgovarati, a posle ćemo videti šta znači biti komunista, biti militant.

B. L. Kako možemo, dakle, ponovo definisati komunizam 21. veka?
A. B. Mislim da je potrebno nastaviti sa definisanjem komunizma kao što sam malopre napomenuo: društva organizovanog drugačije osim oko privatne svojine i profita; privrede koja neće biti organizovana oko profita nego kolektivno i sa vizijom jednakosti.

U suštini postoje dve osnovne ideje u komunizmu na kojima treba raditi. Prva je negativna ideja: ne treba se organizovati oko vlasništva i profita; druga je pozitivna: u svim situacijama potrebno je pokušati ostvariti maksimalnu jednakost.

B. L. Trenutno, komunističke partije u Evropi nisu velike i značajne…
A. B. Komunizam o kome govorim nema nikakve veze sa postojećim komunističkim partijama: one su ostaci prošlosti, ostaci komunizma kako je bio definisan u 19. veku. Svi znaju da je s tim završeno. SSSR se urušio, Kina je u suštini kapitalistička zemlja, znači  s tim je gotovo. Nalazimo se ponovo pred početkom nečega, ne možemo nastaviti sa onim što je već bilo. I kao i uvek, počinjemo projektom, mišljenjem, ideologijom.

B. L. Postoje li već primeri novog komunizma?
A. B. Ne, naravno, nemamo primere. Taj komunizam još uvek nije definisan, šta hoćete time da kažete – imati primere? Da li je Marks (Marx) imao primere kada je definisao komunizam? Nije imao nijedan, još manje nego danas. Ne treba od nas tražiti primere, potrebno je tražiti misaoni rad. Kada je Marks 1848. godine napisao „Manifest komunističke partije“, nije postojao nijedan komunista. U istoj situaciji se nalazimo danas. Treba započeti komunističko iskustvo od nule. Baš zato što se nalazimo nakon vekovnog napora. Počnimo iznova!

B. L. Filozofi, politički mislioci bi trebalo da postave na noge ovu novu ideju?
A. B. Tačno, kao što su intelektualci i filozofi uključujući Marksa, Furijea (Fourier) i mnoge druge to formulisali, uvek vodeći računa o praktičnim iskustvima, zato što se upravo radilo o periodu neposredno nakon Francuske revolucije. Potrebno je da vodimo računa o praktičnim iskustvima, da ponovo formulišemo, ponovo predlažemo novu ideju komunizma, da razgovaramo o njoj i da vidimo kako može da joj se pronađe i praktična forma. Nakon što je pisao o komunizmu, Marks je pokušao da osnuje Prvu internacionalu, koja je bila na kraju krajeva prva komunistička partija na svetu, potrebno je slediti isti put. Uprkos svemu, mi se mnogo više nalazimo u situaciji Marksa u 19. veku, nego u situaciji Lenjina ili Mao Cedunga u 20. veku.

B. L. Da li ste optimista za budućnost? Vidite li već neke etape koje je potrebno preći, možete li označiti neke osobe na koje možete računati?
A. B. Kad počinjemo nešto potrebno je biti optimista, ako niste, ne treba počinjati. Ja sam optimista u smislu da sam pre svega potpuno ubeđen da je kapitalizam vrlo loš za čovečanstvo. Postoji kriza, posle krize nastaće sukobi, ratovi itd. Budućnost kapitalizma nije uopšte pozitivna budućnost. Dakle, optimista sam zbog toga. Ljudi će uvideti loše strane kapitalizma.

Potom sam optimista, zato što verujem da smo danas ponovo u mogućnosti da predlažemo filozofske, teorijske i ideološke postavke u korist komunizma. Treba imati u vidu da u Francuskoj pre nekoliko godina nije bilo moguće govoriti o komunizmu. Ukoliko ste govorili o komunizmu, bili ste obeleženi kao kriminalac, terorista, staljinista itd. Već mogućnost da možemo da govorimo o komunizmu je pobeda, mogućnost državanja sastanaka o komunizmu, okupljanja filozofa na tu temu. Pobeda je za sada u glavi, ali i to je već nešto.

B. L. Da li postoje izvesni politički mislioci, filozofi koje bi trebalo imati na umu za budućnost? Slavoj Žižek, na primer?
A. B. Slavoj Žižek je moj prijatelj odavno. Razgovaramo, ali nismo baš baš sasvim istog gledišta. Možda zato što on dolazi iz socijalističke zemlje, iz Jugoslavije. On je imao različito iskustvo, ali smo dosta bliski. Zajedno organizujemo konferencije, onu održanu u Londonu i sledeću u junu u Berlinu. Oboje smo na stanovištu da je potrebno preformulisati komunizam. Njegove filozofske reference nisu baš iste kao i moje, ali ćemo raditi zajedno. On je pre na strani psihoanalize. Ja sam više sa strane nauke. Nisu nam iste reference, ali one liče i mi ćemo raditi zajedno.

B. L. Kakvo je vaše mišljenje o položaju socijaldemokratskih partija u Evropi danas?
A. B. Mislim da socijaldemokratija u Evropi predstavlja lažni izlaz. Ona je unutrašnja snaga kapitalo-parlamentarnog sistema. Bez ikakve želje da zaista prekine s kapitalizmom i da se okrene jednom drugom društvu, ona predlaže upravljanje kapitalizmom nešto malo drugačije od desnice. Ono o čemu mi govorimo je budućnost komunizma potpuno izvan socijaldemokratije.

B. L. Po vama, šta su uzroci pada socijaldemokratije?
A. B. Ima već oko 20-30 godina kako je socijaldemokratski model počeo da liči  na socijaldemokratski model  Amerike. U Francuskoj, do prekida dolazi za vreme Miteranove (Mitterand) vlade. Nudeći program transformacije, nacionalizacije,  Miteran je eksplicitno odustao od razvijanja tog puta dve godine posle dolaska na vlast. Sve je bilo gotovo 1983. To je obeležilo Francusku, gde je socijaldemokratija naginjala levici. Socijaldemokratija ne igra istinsku istorijsku ulogu. Ista je situacija u celoj Evropi. U Grčkoj, na primer, kad se govori o partijama levice, ne podrazumeva se socijalistička partija. Levica dolazi posle socijalističke partije.

B. L. Pogledajmo malo kako levica posmatra neka aktuelna pitanja. Na primer temu islama. U Belgiji uz ekstremnu desnicu, sve je više ljudi koji se nazivaju „slobodnim misliocima levice“ afirmišući nekompatibilnost islama sa zapadnim načinom života.
A. B. To postoji u Francuskoj takodje. Postoji ideja da se prave kontradikcije ne nalaze između komunizma i kapitalizma, nego između zapadne civilizacije i islama. To su ideološke fikcije. Tačno je da postoje islamski, ali i hrišćanski ekstremisti. Ali potrebno je svakako ostaviti po strani to pitanje i smatrati da islam nije trenutno najvažnije pitanje u Evropi. Od vitalnog je interesa, međutim, da znamo da li se zaista angažujemo u  radikalnoj opoziciji kapitalizmu ili ne.

Lično, apsolutno ne zastupam zapadni način života. Dominaciju, kapitalizam i privatno vlasništvo, imperijalizam: zapadnjaci svugde otvaraju ratove. Ne osećam, dakle, nikakvu solidarnost sa Zapadom. Želim da se vratimo pravom pitanju. Jedino zaista interesantno pitanje uključjuući i za filozofa jeste: da li je neki drugi svet, osim ovog famoznog zapadnog, moguć? Naravno, nećemo ga tražiti u islamu, u starim religijama, budućnost nije u njima.

B. L. Verujem da ste čuli da se govori o nedavnim zabranama nošenja marame u izvesnim školama u Flandriji.

A. B. Potpuno sam protiv te zabrane, zato što je nekoj mladoj devojci, koja dolazi u školu, problem da dođe u školu i da nauči ono što treba da nauči. Nije pitanje da li ona ima na glavi maramu ili ne. Smatram to proganjanjem ženske omladine muslimanske veroispovesti. Pre četrdeset godina u Francuskoj je bilo dosta žena koje su nosile marame na glavi, tada se čak govorilo da ne treba izlaziti na ulicu bez šešira. Devojke koje danas nose marame možda ih neće nositi za četrdeset godina.

Reč je o apsolutno reakcionarnoj politici. Ko je napravio problem? Oni koji su rekli da ne sme da se nosi marama u školu, ne devojke koje ih nose. Kulture se mešaju, transformišu, postoji istorijska dinamika. Već u 19. veku, kad su Italijani dolazili u Francusku ili čak  kada je bilo reči  o Francuzima sa juga Francuske, govorilo se isto: oni nisu kao mi. U sledećoj generaciji bili su Francuzi. To su sve lažni problemi. Ali su takođe i ozbiljni problemi zato što se manifestuju kroz progone ljudi.

B. L. Kakav položaj leve partije treba da zauzmu, prvo prema kulturnoj različitosti i drugo, prema imigraciji?
A. B. Obe stvari su povezane. Nalazimo se u periodu gde u svim industrijalizovanim zemljama postoji značajna imigracija, iz prostog razloga što najteža zanimanja, kao što su ona građevinskih radnika, čistača, obavljaju ljudi koji dolaze odasvuda. U Francuskoj su rudari bili Poljaci, fabrički radnici Italijani. Danas nisu Poljaci ili Italijani nego Arapi ili Afrikanci. Ali u pitanju je isti proces. Ta različitost je uvek postojala. Stav koji treba zauzeti je da je treba tolerisati, smatrati da svako ima ista prava, organizovati život ljudi najbolje moguće i to je sve.

Gde je problem? Dobro znamo da činjenica da se ti ljudi proganjaju cilja na dve stvari: prva  je da se ne bune, da budu poslušni, i druga  da je da ih  se plati  najmanje moguće. To je sve. Bilo koja moderna zemlja je sastavljena od različitosti. Što se tiče Belgije, na kraju šta znači biti Belgijanac? Savremeni stav koji treba prihvatiti u odnosu na različitost suštinski se sastoji u tome da se slede dve linije, jednakost i pravo, bez obzira odakle ljudi dolaze; sve dok su ovde i dok žive ovde, dok rade ovde, oni imaju ista prava.

https://blerilleshi.wordpress.com

https://www.facebook.com/Bleri.Lleshi

@blerilleshi

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s